Kokain

Kokain je veoma adiktivan stimulans koji direktno deluje na mozak. To je jedna od najstarijih poznatih droga.  Čista supstanca, hidrohlorid koristi se više od 100 godina, a lišće koke, izvor kokaina, zvaće se već hiljadama godina. 

Čisti kokain je prvi put dobijen iz lišća Erythroxylon coca grma, koji raste u Peruu i Boliviji, sredinom devetnaestog veka. Ranih 1900-ih to je postala osnovna stimulativna droga od koje su pravljeni tonici/eliksiri korišćeni za lečenje različitih bolesti.
 

Danas je kokain droga drugog stepena, što znači da se vrlo često zloupotrebljava, ali se može koristiti i u legalne medicinske svrhe, kao što je lokalna anestezija kod nekih operacija oka, uha i grla. 

U suštini postoje dve hemijske forme kokaina: hidrohlorid i "freebase", odnosno slobodna baza. 
 
Hidrohlorid ili kokain u prahu rastvara se u vodi, a prilikom zloupotrebe uzima se intravenozno (kroz venu) ili intranazalno (kroz nos). Slobodna baza kokaina se koristi za pušenje. 

Kokain se obično prodaje na ulici kao fini, beli, kristalizovani prah koji se u zargonu zove "koka", "koks" itd. 

Ulični dileri u kokain dodaju skrob, puder i/ili šećer, ili droge kao što je prokain (lokalni anestetik) ili stimulante kao što su amfetamini. Bez mirisa je i gorkog je ukusa.

Krak

Krak je ulični naziv za slobodnu bazu kokaina koja se dobija tako što se kokain hidrohlorid u prahu prerađuje da bi se dobila supstanca pripremljena za pušenje. Termin "crack" je nastao zbog toga što se čuje pucketanje kad se dobijena smesa puši. 

Crack kokain se dobije kada se kokain pomeša sa amonijakom ili sodom bikarbonom i vodom, a zatim zagreje da ispari hidrohlorid. Kad se crack puši, korisnik oseća euforiju za manje od 10 sekundi. 

Ovako brz i snažan efekat doveo je do toga da crack stekne ogromnu popularnost sredinom 1980-ih. Osim toga, crack se jeftino proizvodi i prodaje, pa je i to uticalo na njegovu popularnost.

  
Osnovni putevi kojima se kokain unosi u organizam su: 
   

- oralni (žvakanje) 
- intranazalni (ušmrkavanje) 
- intravenozni (injiktiranje)
- inhalatorni (pušenje) 

Droga se, takođe može utrljati u tkivo sluzokože i najčešće se utrljava u ustima iznad zuba, direktno na desni. Neki korisnici kombinuju kokain ili crack sa heroinom i to se naziva "speedball".
 

Ne postoji siguran način uzimanja kokaina. Svaki način dovodi do apsorpcije toksičnih količina kokaina, što može dovesti do akutnih kardiovaskularnih ili cerebrovaskularnih teškoća koje mogu rezultirati iznenadnom smrću. 

Ponovljena upotreba kokaina može dovesti do zavisnosti i drugih štetnih posledica po zdravlje. Efekti kokaina se javljaju gotovo odmah po uzimanju jedne doze i nestaju nakon nekoliko minuta ili sati. 
 
Uzet u malim količinama (do 100 mg) kokain obično kod korisnika stvara osećaj euforije, energičnosti, govorljivosti i dolazi do promena u percepciji. 

Može se, takođe, privremeno smanjiti potreba za hranom i spavanjem. Neki korisnici smatraju da im droga pomaže pri bržem izvođenju jednostavnih psihičkih i intelektualnih zadataka, dok drugi mogu iskusiti suprotne efekte. 
 
Dužina trajanja euforičnih efekata koje stvara kokain zavisi od načina unošenja droge u organizam. Što je brža apsorpcija to je euforija intenzivnija. Takođe, što je brža apsorpcija, to je kraće trajanje osećanja opijenosti. Po ušmrkavanju, euforija relativno sporo počinje, ali može trajati 15 do 30 minuta, dok kod pušenja traje od 5 do 10 minuta. 
 

Kratkoročni efekti kokaina manifestuju se sužavanjem krvnih sudova, proširenim zenicama, ubrzanim kucanjem srca, povišenom temperaturom i krvnim pritiskom. 

ŽVeće količine kokaina (nekoliko stotina miligrama ili više) mogu intenzivirati osećaj euforije, ali takođe mogu dovesti do agresivnosti, bizarnog i nasilnog ponašanja, što može biti praćeno drhtavicom, vrtoglavicom, grčevima u mišićima, paranojom, ili, kod ponovljenog uzimanja, toksičnom reakcijom sličnom onoj kod trovanja amfetaminima. 
 
Neki korisnici kokaina osećaju nemir, napetost, razdražljivost i zabrinutost. U retkim situacijama može doći do iznenadne smrti i posle prvog uzimanja. Kokainom izazvane smrti su rezultat prestanka rada srca ili napada za kojim sledi prestanak rada respiratornog sistema.
 

Kokain je veoma adiktivna droga. Pošto prvi put proba kokain, osoba će teško moći predvideti ili kontrolisati kada će je i do kada uzimati. Može da se razvije vidljiva tolerancija na kokain o kojoj mnogi narkomani govore, a to znači da ne uspevaju da ponovo dožive prijatne efekte koje su doživeli prvi put. 

Zato stalno povećavaju doze da bi intenzivirali i produžili euforične efekte. Dok se prag toleracije za uzbuđenje povećava, korisnici mogu postati osetljiviji na kokainske anestetičke i konvulzivne (izaziva grčeve) efekte, bez povećavanja količine uzete droge. Ova povećana osetljivost može biti uzrok iznenadne smrti posle uzimanja relativno malih doza kokaina. Ukoliko se droga uzima ponovno i u sve većim količinama dolazi do stanja povećane razdražljivosti, nemira i paranoje. Ovo može rezultirati pravom paranoidnom psihozom, gde osoba gubi svaki kontakt sa stvarnošću i doživljava halucinacije.

  
Zdravstvene teškoće
 

Velike medicinske komplikacije su vezane za upotrebu kokaina. Neke od najčešćih su: kardiovaskularni problemi kao što su aritmija i srčani udar; respiratorni problemi kao što su bol u grudima i prestanak disanja; neurološki problemi kao što su moždani udar i glavobolja; stomačni problemi kao što su bolovi u abdomenu i mučnina. 
 
Upotreba kokaina je vezana za različite bolesti srca. Ustanovljeno je da kokain izaziva opasne promene srčanog ritma; ubrzano disanje; povišen krvni pritisak i povišena telesna temperatura. Fizički simptomi su bolovi u grudima, mučnina, zamagljen vid, groznica, grčevi i koma.

 
Različiti načini uzimanja kokaina mogu izazvati različite posledice 
 
Ako se kokain ušmrkava može doći do gubitka čula mirisa, krvarenja iz nosa, otežanog gutanja, promuklosti, nadraženosti sluzokože nosa, što može dovesti do hroničnog zapaljenja, curenja iz nosa. Unošenje kokaina na usta može izazvati tešku crevnu gangrenu praćenu smanjenim protokom krvi. 

Intravenozni korisnici kokaina mogu imati alergijske reakcije, ili na drogu, ili na neke dodatke koji se nalaze u uličnom kokainu, što u težim slučajevima može dovesti i do smrti. Kokain smanjuje potrebu za hranom, pa mnogi hronični korisnici kokaina izgube apetit, što dovodi do velikog gubitka na težini.
 

Istraživanjima se došlo do saznanja da je opasno mešati kokain i alkohol. Kada se kombinuju ove dve droge telo ih pretvara u cocaethylene. Efekti cocaethylene-a traju duže i toksičniji su nego svaka od ovih droga posebno. Bitno je naglasiti da je mešavina kokaina i alkohola najčešća kombinacija koja rezultira smrću.

Korisnici kokaina, posebno intravenozni, spadaju u grupu koja je izložena velikom riziku da se zarazi HIV virusom i hepatitisom. 
 
Do širenja HIV virusa, među narkomanima, dolazi prilikom deljenja zaraženih igala i ostalog pribora. Virus se može preneti i indirektno, sa majke koja je HIV pozitivna, na dete. To je veoma alarmantno, jer su u više od 60% slučajeva žene te koje imaju SIDU. Uzimanje droge utiče na donošenje odluka, što može dovesti do seksa bez zaštite; zatim narkomani često između sebe dele igle i ostali pribor, ili se prostituišu za drogu.

  
Uticaj na trudnoću
 

Bebe koje su rodile majke koje su zloupotrebljavale kokain tokom trudnoće, najčešće su prevremeno rođene, lakše su, imaju manju glavu i manje su od drugih beba. 
 
Faktori kao što su: 

- količina i broj zloupotrebljenih droga; 
- neadekvatna prenatalna nega; 
- zlostavljanje i zanemarivanje dece, 
- zajedno sa majčinim načinom života; 
- socio-ekonomski status; 
- loše zdravlje majke; 
- različiti zdravstveni problemi i izloženost bolestima koje se prenose seksom, su samo neki primeri direktnog uticaja zloupotrebe kokaina u postnatalnom periodu, kako na majku, tako i na dete.

 
Lečenje
 

Većina onih koji se leče su politoksikomani, odnosno uzimaju više različitih droga. Kako bi dobro funkcionisao, plan lečenja mora da obuhvata psiho-biološke, socijalne i farmakološke aspekte zloupotrebe kokaina.  
Još uvek se radi na pronalaženju i testiranju lekova za lečenje kokainske zavisnosti. Lek koji najviše obećava je selegelin. Zbog promena raspoloženja u početnom stadijumu apstinencije, antidepresanti su se pokazali korisnim.  
 
Uz problem zavisnosti, mnogi slučajevi predoziranja završavaju smrću i zato postoje medicinski tretmani koji se koriste u hitnim slučajevima.
 

Postoji različite bihejvioralne terapije (Contingency Menagement Therapy, Kognitivno-bihejvioralna terapija) koje imaju efekta kod kokainske zavisnosti, kako stacionarnih, tako i ambulantnih. Najvažnije je izabrati režim lečenja koji najbolje odgovara potrebama pacijenta.
 

Uz pomoć kognitivno-bihejvioralne terapije se pomaže pacijentu da prepozna, izbegne i suoči se sa stresom; da prepozna situaciju u kojoj bi najverovatnije posegnuo za kokainom, da izbegava ovakve situacije, i da se što efikasnije bori sa različitim problemima i problematičnim ponašanjem koje je vezano uz zloupotrebu droga. 
 
Terapeutske zajednice (stacionarni programi koji traju od 6 do 12 meseci) su najčešće usmerene na različite segmente lečenja, kao što su resocijalizacija individue i njena reintegracija u društvo, a mogu uključivati i stručnu rehabilitaciju, kao i druge vrste podrške. U terapeutske zajednice se uključuju pacijenti koji imaju teže probleme, kao što su mentalni problemi i sklonost kriminalnim radnjama.
 

Osobe koje žele da izađu iz začaranog kruga narkomanije najbolje je da kontaktiraju CAMH (Centre for Addiction and Mental Health) u Torontu, kao visoko specijalizovanu ustanovu u ovoj oblasti mentalnog zdravlja.