Znatiželja, nezadovoljstvo i “mladalačka pobuna protiv sveta”, želja za prihvatanjem u društvu koje im imponuje, nesigurnost i nedostatak samopouzdanja – samo su neki od stotinu razloga zbog kojih mladi ljudi počnu eksperimentisati s drogama. 
 
Roditelji, u večnoj trci da porodici osiguraju “normalan” život, mogu se naći u situaciji da ne reaguju na vreme. Ponekad se i roditelji koji misle da rade “najbolje” nađu pred zidom i užasnom spoznajom da se njihovo dete kocka sa budućnošću i životom.

Zato, treba naći vremena i razgovarati, treba poznavati svoje dete. Baš kao što dete učimo o rešavanju drugih životnih problema i situacija, tako ne treba zatvarati oči ni pred drogama. Mladi čovek mora naučiti kakva mu zaista opasnost preti. Porodična sreća, pa i život mogu biti cena kojom se plaća zanemarivanje i pomisao “Moje dete se ne drogira, to rade neka druga deca”.
 

Roditelji, po pravilu, kasno primete da im je dete zavisnik od droga. Deca koriste drogu i po nekoliko godina, a njihovi roditelji to saznaju, recimo, tek u poslednja dva meseca. Osim što su zauzeti i preokupirani borbom za osiguranje egzistencije, najčešće su roditelji "slepi za promene u ponašanju kod svoje dece". Štaviše, roditelji obično negiraju promene u detetovom ponašanju. 

Vreme počinjanja konzumiranja psihoaktivnih supstanci u proseku se pomerilo na oko 15 godina. Čak se kod sve mlađih i mlađih adolescenata, kod dece od 12, 13 ili 14 godina uspostavlja zavisnost ili zloupotreba uzimanja droga. S obzirom da adolescenti još nemaju sopstvenu organizovanu ličnost, oni žele da se identifikuju sa vršnjacima, da postanu deo plemena u kome neće da štrče ni na koji način.
 

Ogromna je želja za dokazivanjem, ogromna je radoznalost adolescenta.
 

Adolescent tek utvrđuje granice svojih mogućnosti. On ne zna koliko daleko može da trči, koliko može da voli, koliko može da podnosi bol. Jedna od njihovih važnih osobina je omnipotencija. Misle da mogu da ostvare sve što požele, da mogu da nadvladaju sve prepreke. 

Oni nisu svesni da se zavisnost uspostavlja brzo i da se iz nje izlazi veoma teško. Kao što je rekao Nathaniel Emmons: 

“Navika je kako najbolji sluga, tako i najgori gospodar.” Navika (habituacija) se u savremenoj literaturi svrstava u psihičku (emocionalnu) zavisnost.
 

Psihička zavisnost je izmenjeno stanje organizma u kojem osoba oseća jaku potrebu za stalnim uzimanjem droge kako bi se zadržao osećaj dobrog psihičkog stanja i zadovoljstva. Pretežno psihičku zavisnost uzrokuju kokain, kanabis i neki halucinogeni. Ostali (opijati, amfetamini, neka sredstva za smirenje itd.) uzrokuju i psihičku i fizičku zavisnost, a samostalna fizička zavisnost je jako retka.
 

Fizička zavisnost je rezultat tkivne, odnosno ćelijske adaptacije na drogu. Droga postaje deo poremećenog metabolizma zavisnika i u slučaju naglog prekidanja konzumacije droge dolazi do apstinencijalnog (psihoorganskog) sindroma. On se ispoljava žudnjom, vegetativnim sindromom i somatomotornim simptomima, a u retkim slučajevima i konvulzijama i psihotičnim fenomenima. 
 

Tolerancija na droge je stanje u koje organizam dolazi nakon dugotrajnog uzimanja tog sredstva pri čemu je za održanje dobrog funkcionisanja potrebno povećavati dozu. Za sredstva koja imaju slična svojstva i način delovanja javlja se kombinovana (ukrštena) tolerancija.

Širenje zloupotrebe droga može se protumačiti na nekoliko načina. Posledica je širenja i jačanja međunarodnog kriminala sa povećanjem proizvodnje i ponude; promenom kvaliteta življenja i povećanim zahtevima koje moderno društvo stavlja pred čoveka. 

Rizične grupe
 

Zloupotreba droge prisutna je u svim dobnim grupama, ali je ipak najrizičniji uzrast - adolescentno doba. "Krivci" za to su novi načini zabave, trendovi, pozitivni stavovi prema drogama, materijalistička filozofija, hedonistička orijentacija prema životu, povodljiv adolescentni karakter itd. 
 
Osećaj inferiornosti i nedostatak samopoštovanja; loše socijalne prilike u porodici, nedostatak roditeljske pažnje i ljubavi doprinose verovatnoći da će adolescent posegnuti za drogama.

Psihodinamski faktori uzroka narkomanije
 

Bitan etiološki (uzročni) faktor u pojavi narkomanije je poremećaj ličnosti. Teškoće prilagođavanja su različito uslovljene. Psihodinamske škole koje naročito studiraju patogenetske faktore društva koji uslovljavaju poremećaje ličnosti navode da su faktori međuljudske konkurencije, vrednovanje slabijeg i jačeg, povod za stvaranje psihičke tenzije i straha kao njene posledice. 
 
Taj strah iscrpljuje energiju ličnosti i dovodi do teškoća prilagođavanja. Odbrana od tog straha, svesno ili nesvesno ugrađenog u ličnost, može između ostalog biti i narkomanija.
 

Prema tome, gledano sa psihološkog stajališta, narkomanija je simptom bolesti, a ne poseban entitet. Sa socijalnog stajališta, ipak je treba klasifikovati kao posebnu bolesnu reakciju, jer su njene asocijalne posledice specifične. 

Dok npr. veliki broj neurotika uspeva zadržati produktivan stav u društvu, narkomani u pretežnom broju slučajeva postaju asocijalni, naročito pasivnošću prema dužnostima koje društvo postavlja kao nužne (školovanje, posao, brak i dr.).
 

Narkomanija se najčešće javlja kod sociopatskih ličnosti i karakternih neuroza. Kod narkomana, osnovni okviri ličnosti ispunjeni su gubitkom interesa za širu i užu okolinu, smanjenjem produktivnosti, postepenim opadanjem gipkosti psihičke energije.
 

Zanimljivo je okupljanje narkomana. Oni u svoje grupe nerado primaju osobe koje ne uživaju u opojnim sredstvima. Ovo okupljanje, prema mišljenju nekih autora, ne potiče samo iz opreza prema vlastima, nego i odatle što interpersonalne veze narkomana imaju svoje posebne crte. 

Zbog njih, ulazak drugih osoba ugrožava homogenu klimu vlastite grupe, tako ugodnu narkomanima. Izdvajanje narkomana uslovljava i društvo, jer ih sa sociološke tačke posmatranja smatra asocijalnim i manje vrednim.

Kategorije konzumenata
 

Osobe koje uzimaju droge uslovno se mogu podeliti u dve grupe: u prvoj se nalaze tzv. "uspešni konzumenti" koji uzimaju droge u svrhu stimulacije i smirenja, a služe im kao pomoć u trci za materijalističkim ciljevima modernog društva (karijera i zarada novca). U drugu skupinu pripadaju oni koji beže od stvarnosti jer misle da su nesposobni za život, neuspešni i nedovoljno poštovani.